Pisma koja nisu poslata

Luay je napisao pismo tri puta, i svaki put ga je obrisao pre nego što je pritisnuo dugme za slanje. Reči nisu bile teške, ali izvinjenje je bilo teže od njegovog ponosa.

"Oprosti mi, majko, mislio sam da sam dovoljno odrastao da se oslobodim tvog straha za mene."

Pročitao je rečenicu tihim glasom i osetio kako mu nešto steže grudi. Setio se svakog razgovora koji je brzo završio, svake prilike kada je majka rekla "pazi na sebe" a on odgovorio ravnodušno, svake posete koju je odložio jer je bio zauzet stvarima koje su sada bile beznačajne.

Kada je majka završila u bolnici, shvatio je da čovek može prekasno izgovoriti najjednostavnije reči. Seo je pored njenog kreveta dok je spavala i ponovo otvorio pismo. Ovog puta ga nije obrisao. Ali nije ga ni poslao. Pročitao joj ga je tihim glasom.

Rekao joj je da je bio surov i da je pogrešio kada je pomislio da je majčina ljubav nešto što se podrazumeva i ne zahteva zahvalnost. Rekao je da mu nedostaje njena hrana, njene molitve, njen glas kada ga zove punim imenom kada se naljuti.

Majka je polako otvorila oči. Nije čula celo pismo, ali je čula poslednju rečenicu: "Žao mi je." Teško se osmehnula i rekla: "Majka oprosti pre nego što se sin izvini."

Luay je zaplakao kao što nije plakao od detinjstva. Sutradan, kada je majka izašla iz bolnice, nije poslao pismo. Odštampao ga je i stavio u njene ruke. Dok ga je čitala, rekla mu je: "Neka ostane kod mene, da se svaki put kada me ražalostiš setim tebe u njemu."

Zajedno su se nasmejali. I to neposlato pismo bilo je najlepše što je stiglo.

Masa nije plakala dok je oblačila venčanicu. Pokušavala je da izgleda snažno, kao što su svi tražili od nje od očeve smrti. Ali kada je stariji brat ušao u sobu i stavio belo koverat u njene ruke, zadrhtala je.

Rekao joj je: "Tata ga je napisao pre nego što je teško oboleo. Rekao je da ti ga dam na dan tvoje radosti."

Masa je polako otvorila koverat. Očev rukopis bio je jasan uprkos godinama: "Moja ćerko Maso, znam da možda neću držati tvoju ruku ovog dana, ali želim da znaš da je moje srce uz tebe."

Sela je na stolicu i počela da čita. Napisao joj je da je ponosan na nju i da se ne plaši za nju u životu jer nosi dobro srce i um koji zna put. Savetovao ju je da ne dozvoli ljubavi da je poništi i da je strah ne spreči da uživa.

Zatim je napisao: "Ako danas zaplačeš, ne plači zato što sam odsutan. Zaplači malo zato što smo se voleli dovoljno da odsustvo boli."

Masa nije mogla da nastavi bez suza. Majka je ušla i zagrlila je. Niko nije rekao: ne plači. Plakanje je u tom trenutku bilo deo radosti.

Kada je izašla u salu, držala je pismo ispod buketa cveća. Otac nije išao pored nje, ali ga je osećala u svakom koraku. Kada je stigla do mladoženje, šapnula je sebi: "Ne počinjem život bez njega, nosim ga sa sobom."

Na kraju proslave stavila je pismo u malu kutiju. Znala je da će ga čitati svaki put kada bude trebala da čuje očev glas.