Poslednji poziv pre pomirenja

Svađa između Nasera i njegovog brata Fadija trajala je pune dve godine. Počelo je neslaganjem oko malog nasleđa, zatim je raslo rečima, a zatim postalo tišina koja ranjava majku svaki put kada je okupljala sinove za istim stolom i nalazila praznu stolicu.

Svaki od njih je verovao da je on u pravu. I svaki je čekao da se drugi prvo izvini. A sa vremenom, više nisu jasno pamtili početak sukoba, ali su se držali svoje boli kao dokaza dostojanstva.

Jedne hladne noći, zazvonio je Naserov telefon. Bio je broj Fadija. Dugo se kolebao pre nego što je odgovorio. Glas brata je došao umoran: "Majka je u bolnici." Naser nije pitao ništa drugo. Obukao se i izašao.

U belom hodniku, braća su stajala jedno pored drugog prvi put posle dve godine. Nisu se rukovala. Samo su čekala vesti od lekara. Majka je bila dobro, bila je blaga kriza koja je prošla. Ali kada je otvorila oči i videla ih zajedno, zaplakala je.

Rekla je: "Ne želim da umrem gledajući zid između vas."

Naser i Fadi su izašli u hodnik. Fadi je rekao: "Umorili smo se, Nasere." Naser je odgovorio posle tišine: "I majka se umorila sa nama."

Izvinjenje nije bilo dugo. Nisu pričali o detaljima, niti o tome ko je više pogrešio. Naser je rekao: "Žao mi je za svaku reč koja te je povredila." A Fadi je odgovorio: "I meni je žao za svaki dan koji sam dopustio da nas razdvoji."

Sledećeg jutra, ušli su u majčinu sobu noseći doručak zajedno. Osmehnula se i rekla: "Ovako se kuća vraća kući." I braća su shvatila da neke gubitke ne vredi gubiti zbog njih one koji su nam preostali.