Kad se otac vratio posle odsustva

Karim nije prepoznao oca na prvi pogled. Čovek koji je stajao na vratima bio je mnogo stariji od stare slike koja je ostala u majčinoj fioci. Kosa mu je bila seda, ramena pognuta, a oči su nosile strah koji Karim nije bio navikao da vidi kod odraslih.

Čovek je rekao: "Ja sam tvoj otac." Ta rečenica nije bila iznenađenje, jer mu je majka rekla da će doći. Ali bila je teška, kao da je stavljena na njegove grudi.

Otac je ušao i seo u dnevnu sobu. Karim nije znao kako da počne, pa je izabrao ćutanje. Majka je stavila kafu i izašla iz sobe, kao da im daje prostor za razgovor koji je kasnio godinama.

Otac je rekao: "Znam da nemam pravo na opravdanje." Karim se gorko osmehnuo: "Lepo je što znaš." Otac se nije naljutio. Pogledao je u svoje ruke i rekao: "Bio sam kukavica. Mislio sam da je udaljavanje rešenje, pa sam postao problem."

Karim je u glavi pripremio mnogo reči. Hteo je da ga krivi za dan diplomiranja, za majčinu bolest, za noći kada je trebao oca a našao samo sliku. Ali kada je video čoveka pred sobom, reči nisu izašle kao što je zamislio. Rekao je samo: "Odrastao sam bez tebe."

Otac je zatvorio oči. "A ja sam svaki dan živeo znajući to."

Karim ga nije oprostio u tom susretu. Oprost nije dugme koje čovek pritisne jer je čuo izvinjenje. Ali je prihvatio da se sastane sa njim ponovo. I posle meseci malih susreta, počeo je da otkriva da povratak ne briše odsustvo, ali može dati srcu priliku da uredi bol.

I na prvom prazniku koji su proveli zajedno, Karim ga nije zvao "oče". Ali mu je rekao na vratima: "Dođi ranije sledeći put." I to je bila dovoljna početna tačka.