Svakog četvrtka sam mu lagala - Prvi deo: Poruka koja me probudila
Zovem se Hala, imam 34 godine i udata sam za Samera već jedanaest godina.
Prva nevera nije počela poljupcem…
Počela je slikom koju sam poslala muškarcu čiji broj sam trebalo da obrišem pre godina.
Ne želim da nepravedno sudim Sameru. Nije bio loš čovek, ali je prestao da me vidi kao ženu. Ulazio bi u kuću umoran, jeo u tišini, listao telefon, pa spavao okrenut leđima meni.
Obukla bih najlepše što imam, a on bi rekao:
— «Ideš negde?»
Nikad nije rekao: «Kako si lepa.»
I vremenom sam prestala da pokušavam.
Jednog četvrtka uveče, na ekranu mog telefona pojavilo se ime Kerim. Bio je stari kolega sa fakulteta, jedini muškarac koji me je ikad naterao da osetim kako ulazak u prostoriju menja celu atmosferu.
Napisao mi je:
«Danas si mi pala na pamet… Još voliš kafu bez šećera?»
Pročitala sam poruku više puta. Mogla sam da je ignorišem, ali sam napisala:
«Neke stvari se ne menjaju.»
Odgovor je stigao brzo:
«Ti si se promenila?»
Oklevala sam, pa otvorila kameru i slikala samo lice. Bez šminke, sa razbarušenom kosom i kućnom košuljom. Poslala sam je pre nego što me je razum zaustavio.
Pisao je minutu, pa je stigla jedna rečenica:
«Postala si opasnija.»
Osetila sam čudnu toplotu na licu. Nije rekao lepa… rekao je opasnija, kao da godine nisu ugasile mene, već su od mene napravile ženu koju zna kako da gleda.
Od te noći, naše poruke su postale tajni ritual. Čekali bismo da Samer zaspi, pa bismo pričali o svemu; fakultetu, godinama, kajanjima i braku koji se tiho pretvara u dugu čekaonicu.
Kerim mi je postavljao pitanja koja mi muž nije postavio godinama:
«Da li si srećna?»
«Kad je poslednji put neko primetio tvoje oči?»
«Da se može vratiti vreme, da li bi izabrala isti život?»
Bežala sam od odgovora, ali on je znao da je moja tišina odgovor.
Posle tri nedelje, napisao je:
«Hoću da te vidim.»
Osetila sam strah, ali strah nije bio sam. Bila je tu i radoznalost, i želja da stojim ispred muškarca koji me gleda kao da sam još uvek sposobna da izbezumim nečije srce.
Upitala sam ga:
«Gde?»
Poslao je lokaciju nameštenog stana u mirnoj četvrti, pa napisao:
«Četvrtak, devet sati. Ako ne dođeš, neću tražiti ponovo.»
Sledeće dane sam sebi govorila da neću otići.
Ali četvrtkom uveče rekla sam Sameru da idem kod bolesne prijateljice. Obukla sam crnu haljinu koju nisam nosila godinama, stavila parfem koji je muž nekad voleo, pa prekrila sve dugačkim kaputom.
Kad sam stajala pred vratima stana, ruka mi je drhtala.
Kerim je otvorio vrata.
Ćutao je nekoliko trenutaka, posmatrajući me na način koji me je naterao da zaboravim sve reči koje sam pripremila. Onda je tiho rekao:
«Bila si lepa nekad… ali sad si žena od koje se čovek plaši da priđe i još više plaši da je ostavi.»
Ušla sam, a vrata su se zatvorila iza mene.
Nije me dotakao. I to je trenutak učinilo hrabrijim. Stajao je dovoljno blizu da čujem njegovo disanje, pa je polako podigao ruku i odmakao pramen kose sa mog lica.
Šapnuo je:
«Reci mi da stanem… i stajaću.»
Pogledala sam ga u oči, ali nisam rekla ništa.
I odjednom, zazvonio je njegov telefon na stolu.
Kerim je pogledao ekran i lice mu se promenilo, pa je brzo posegnuo da prekine poziv. Ali ja sam već videla ime.
Pozivao je…
**Samer — moj muž.**
