Pre sam čekala na njega.
Svake večeri sedela bih na ivici kreveta, telefon u ruci, osvežavajući čet iako sam znala da neće pisati. Vežbala bih blagi osmeh koji bih mu uputila kad se vrata otvore. Vežbala sam kako ću ga pitati „Kako je prošao dan?“ kao da odgovor još uvek nešto znači.
Večeras nisam čekala.
Dugo sam se tuširala, polako oprala kosu i obukla staru preveliku majicu koja je nekad bila njegova. Napravila sam čaj za jednu. Sela sam na balkon i gledala svetla grada umesto ulaznih vrata.
Kad je konačno došao kući u 11:47, nije ni izgledao iznenađeno što su svetla već ugašena. Samo je bacio ključeve na sto i otišao pravo u kupatilo. Ista rutina. Ista tišina.
Ostala sam napolju.
Čula sam kako voda teče. Čula sam ga kako se kreće po spavaćoj sobi. Čula sam tihi zvuk kako ulazi u krevet bez da izgovori moje ime.
I prvi put u tri godine nisam osećala potrebu da uđem unutra i popunim tišinu.
Samo sam sedela tamo, držeći toplu šolju među rukama, i šapnula sam sebi:
„Gotovo je sa čekanjem na nekoga ko je prestao da me traži pre dugo vremena.”
Ne znam šta će biti sutra.
Ne znam da li ću još uvek biti ovde kad se probudi.
Ali večeras… večeras sam konačno prestala da čekam.
