Сваког четвртка сам му лагао – Део осми: Тишина после олује

Sun was slowly setting over the horizon, casting long shadows that intertwined with the silence of the old apartment Samer and Karim returned to after Hala left the door open behind her. There was no shouting, no crying, not even the sound of a bicycle wheel. There was only that terrifying silence that fills a place when all the walls built on lies collapse. Hala was no longer there. She had left, leaving behind wreckage of excuses, and harsh truths that Rana and Karim had revealed in their final messages.

Samer je sedeo na istrošenom kožnom kauču, glave u dlanovima, slušajući odjek Rninog glasa u ušima: „Ti nisi bila slomljena. Igrala si." Reči koje su mu cepale dušu i otkrivale da sve što je proživljavao od prevare nije bilo slučajno, već precizno osmišljena igra. Karim je, s druge strane, sedeo na podu, držeći otvorenu flašu vina, gledajući Samera mirnim očima koje nisu nosile ni traga kajanja, već nešto drugo: sigurnost. „Igra je gotova, Samere," rekao je Karim tiho, ali jasno kao kiša u pustinji. „Rina je gotova, Hala je otišla. Nema više nikoga ko ima pravo na tišinu. Mi smo sami ovde, u ovom stanu koji je bio pozornica svake laži, svake prevare." Samer ga je pogledao, oči crvene od umora i suza koje nisu pale. „Šta želiš da uradiš?" upitao je drhtavim glasom.

„Желим да затворимо ова поглавље", одговорио је Карим, полако устајући и крећући ка Саму. „Желим да изнесемо све што носимо у себи, све што смо потиснули, све што смо крили од Хале и од самих себе. Без лажи. Без преваре. Само истина. Физичка и духовна истина."

Нје било оклевања. Нје било страха. Постојало је осећање итне нужности, као да су чекали овај тренутак од свог рођења. Карим се приближио Саму, ставио руку на његово раме, а затим на његово лице, бришући сузе које нису биле од туге, већ од дубоког разочарења. „Ми смо одрасли, Саме. Знамо шта желимо. Нема више потребе за играњем улога."

Kerim je poljubio Samera na usne, ne kao ljubavnik, već kao čovek koji traži istinu u tuđem telu. Poljubac je bio oštar, pun potisnutih emocija, vika koji niko nije čuo, bola koji nije izlečen. Samer je počeo da odgovara, vraćajući poljubac istom žestinom, kao da pokušava da upije sve što se krije u njemu – bes i ljutnju. Kerim je skinuo majicu, pa i Samer, i otkrili su svoja tela koja su nosila tragove godina laži i straha.

„Želim te", šapnuo je Kerim, dok mu je ruka klizila preko Samerovog tela, dodirujući svaki deo, kao da istražuje novu zemlju. „Želim da vidim ko si zaista, daleko od Halae, daleko od Rane, daleko od svih ovih laži."

„I ja isto", odgovorio je Samer, a glas mu je bio pun nemira. „Želim da osetim slobodu. Želim da osetim da sam živ, a ne samo lutka u tuđoj igri."

Двојица су почели да се баве сексуалним односом, не као љубавници који се воле, већ као мушкарци који покушавају да преко тела поново изграде свој идентитет. Покрет је био брз, снажан, испуњен потиснутим емоцијама. Није било срама, ни оклевања. Било је стално вербално признање, речи које су се изговарале у сваком тренутку, сваком покрету, сваком додиру.

„Мрзим лажи", рекао је Карим док је држао Самиров појас, стискајући га снажно. „Мрзим да будем део ове игре."

„Мрзим да будем издајник", одговорио је Самир, гледајући у Карима очима испуњеним сузама. „Мрзим да будем део свега овога."

„Али сада", рекао је Карим, држећи Самирово лице, „ми смо стварни. Ми смо слободни."

Сексуални однос био је отворен, директан и испуњен емоцијама. Није био само физички чин, већ дубоко признање; сваки додир, сваки пољубац, сваки покрет значили су више од самог задовољства. Значили су слободу, значили су истину, значили су крај.

У том тренутку чули су глас из врата. Била је Хала. Није се вратила да се уда или да се врати у стари живот. Вратила се да сведочи потпуној истини између ова два човека. Ушла је у собу, гледајући их умирен очима, без икакве зависти, већ са нечим другим: свешћу.

„Знам", рекла је Хала мирним гласом, „знам да нисте били неверни. Тражили сте истину."

Самр и Карим су погледали у њу, а затим један у другог. Није било страха, није било кривице. Било је осећање слободе, осећање да су коначно стварни.

„Остајем", рекла је Хала, „јер знам да ви више нећете лагати. И ја такође нећу."

У том тренутку променила се динамика њихових односа. То више није била издаја, већ међусобно сексуално ослобађање. Самр, Карим и Хала били су сви део те нове истине. Више није било лажи, ни варке. Постојала је само стварност, са свим својим суровостима и лепотом.

Крај је био тих, испуњен миром. Самр, Карим и Хала су сви схватили да игра није завршена, већ да је ушла у нову фазу. Фазу у којој нико нема контролу, али су сви слободни.

Те ноћи, Рана је послала поруку Хали: „Игра није завршена. Ушли смо у нову фазу. У којој нико нема контролу."

Halaa je pogledala poruku, a zatim Samira i Karima. Osmevala se, mirnim osmehom, svesna da je sve bilo deo plana, ali ovog puta, ona je držala konce.