Ljubavna priča koja je počela na klupi za čekanje

Selma je mrzela čekanje. Tog dana posebno, umor je bio vidljiv na njenom licu, ordinacija je bila prepuna, a vreme je prolazilo sporo i teško. Sela je na poslednje prazno sedište, noseći medicinski dosije i skrivajući brigu iza nepomičnog pogleda.

Nakon nekoliko minuta, mladić je seo na sedište naspram. Nosio je staru knjigu, čitao stranicu pa podigao glavu kao da se plaši da ne propusti nešto iz sveta. Nije mu obraćala mnogo pažnje dok joj iz ruke nije ispao mali papir. Podigao ga je i osmehujući se rekao: "Mislim da je ovo pobeglo iz dosijea."

Selma ga je kratko zahvalila, ali on je rekao čudnu rečenicu: "Ponekad papir zna kako da pobegne, mi samo ne znamo." Nasmejala se nehotice. Bila je to prva smeška u dugom danu.

Razgovarali su malo. Zvao se Jamen, došao je sa mlađim bratom. Nije je pitao dosadna pitanja, niti se trudio da izgleda savršeno. Samo je bio prisutan na udoban način. Kada su je pozvali, poželela je na trenutak da se njen red još više odloži.

Nakon dve nedelje, sreli su se slučajno u maloj knjižari. Rekao joj je: "Izgleda da čekanje nije završeno." Ovog puta se nasmejala bez ustezanja. Razmenili su razgovor, zatim knjige, pa poruke.

Njihova ljubavna priča nije bila burna niti puna velikih obećanja. Bila je mirna, slična klupi za čekanje koja je spojila dve osobe u umornom danu. I nakon godinu dana, kada se Jamen javio za njenu ruku, njen otac je rekao: "Kako je sve počelo?" Selma je pogledala Jamena i rekla: "Listom koji je pobegao iz dosijea."

Neke slučajnosti ne izgledaju važne u trenutku, ali one otvaraju vrata celom životu.