Više ne zameram: Drugi deo - Drugo pismo koje nije uspela da obriše

Nisam spavala te noći. Poruka je svetlila u mom umu jače nego što je svetlila na ekranu: „Žena poput tebe ne bi trebalo da bude tužna na ovaj način." Obična rečenica. Da ju je pročitao bilo ko, rekao bi da je to samo jeftin kompliment. Ali za ženu koja nije čula lepu reč mesecima... To je bilo kao da nekom žednom u pustinji daju vodu. Ko je to bio? Otvorila sam broj. Slika je bila prazna. Ime nije bilo sačuvano. Ali sam se setila. Bio je bivši kolega sa fakulteta. Nikada između nas nije bilo ništa. Samo tiha poštovanja koja je umrla pre nego što je rođena. Bio je jedini koji me je zvao: „Lepa uporna." Zato što sam se svađala sa svim profesorima i nije mi bilo lako da popustim. Dugo sam se kolebala... Zatim sam napisala: „Ko si?" Odgovorio je manje od minuta kasnije, kao da je čekao i držao telefon u ruci:

„Знао сам да ћеш ме се сећати… ја сам Карим."

Моје срце је зачуло.

Не од љубави.

Већ од страха.

Страх од себе саме.

Након тога је написао:

„Случајно сам видео твоју слику. Иста поглед… али тај туга је сада већа."

Хтела сам да напишем:

„Не контактирај ме."

Хтела сам да га блокирам.

Хтела сам да будем јака жена која затвара врата пред било каквим ветром који би могао ући у њен дом.

Али моја рука није то учинила.

Само сам написала:

„Удата сам."

Одговорио је:

„Знам… и знам да си вернија него што треба, чак и на свој рачун."

То је била реченица коју нисам могла да обришем.

„Вернија него што треба… чак и на свој рачун."

Да.

Била сам верна дому који више не чује моје речи.

Мушкарцу који спава поред мене, а оставља ме саму.

Слици јаке жене коју сам нацртала за себе…

док сам изнутра тихо пропадао.

Ujutro se probudio moj muž.
Popio je kafu.
Obukao se.
Prošao je pored mene dok sam stajala u kuhinji u istim onim haljinama koje sam nosila od juče, sa očima otečenim od nesanice.
Nije rekao:
„Šta ti je?"
Nije pitao:
„Jesi li spavala?"
Niti čak:
„Zašto su ti oči takve?"
Pogledao me i samo rekao:
— Plava košulja nije ispeglana?
Rekla sam:
— Ne.
Rekao je:
— U redu.
I izašao je.
U tom trenutku...
Nisam plakala.
Osmešila sam se.
Hladan osmeh koji je uplašio i mene samu.
Jer sam shvatila nešto oštro:
— Da sam danas nestala, možda bi tražio plavu košulju pre nego što bi tražio mene.
Upalila sam telefon.
Postojala je nova poruka od Karima:
„Ne želim ništa od tebe. Samo ne gasi se da bi osvetlila kuću koja više ne vidi tvoje svetlo. Zaslužuješ da te neko pita: Kako je danas tvoje srce?"

Pročitala sam je.

Jednom.

I dva puta.

Zatim sam ugasila telefon.

Ali nisam obrisala poruku.

Ostavila sam je tamo…

Kao mali greh koji niko ne vidi.

Ali ja ga vidim.

Ušla sam u spavaću sobu.

Otvorila ormar.

A na dnu je bila haljina koju nisam nosila već dve godine.

Sakrila sam je nakon što mi je muž rekao jednom:

**„Obuci nešto skromnije."**

Izvadila sam je.

Obukla sam je.

Nanesla sam svoj stari parfem.

Pustila sam kosu.

Zatim sam stala ispred ogledala.

Nisam se krasila za Krima.

Nisam ni pokušavala da izazovem svog muža.

Samo sam pokušala da vidim ženu koju sam zaboravila.

Ženu koja se smejala.

Koju je volela sebe.

Koja je gledala u ogledalo bez da pita:

**„Šta je pogrešno u meni?"**

Uveče sam čula zvuk ključa u vratima.

Moj muž se vratio.

I za prvi put u godinama…

Nisam potrčala da ga dočekam.

Ostala sam sedeći ispred ogledala.

Ušao je u sobu.

Uvideo me.

Zaustavio se.

Dugo me je gledao.

Kao da me vidi prvi put nakon dugog odsustva.

Rekao je sa pravim iznenađenjem:

— Lavin, gde ideš?

Pogledala sam ga kroz ogledalo.

Zatim sam rekla mirnim glasom koji nije bio uobičajen za mene:

— Nema mesta... Otišla sam sebi, ali sam se vratila.

Ostao je stajati.

Zbunjen.

Kao da mu rečenica nije prošla lako.

Prvi put nakon meseci...

Stvarno me je gledao.

Ne moje odeće.

Ne hrane.

Ne kuće.

Mene.

Ali u istom trenutku...

Moj telefon je zadrhtao u džepu.

Jednom.

Zatim drugi put.

Spustila sam pogled na njega.

Bila je nova poruka od Karima.

**Treća poruka.**

Izvukla sam ruku ka telefonu...

Zatim sam stala.

Moj muž je i dalje stajao iza mene.

Gledao me je.

A Karim je čekao iza malog ekrana.

A ja sam bila u sredini...

Između muškarca koji je tek sada počeo da me primećuje, i muškarca koji me je primetio pre nego što sam to od njega tražila.

Nisam otvorila poruku.

Ali sam takođe…

**Nisam je obrisala.**

**Drugi deo je završen.**

Po vašem mišljenju…

Da li ćete otvoriti treću poruku i upasti u vrtlog iz kojeg možda nećete moći da se vratite?

Ili će zbunjene oči njenog supruga biti početak njegovog povratka njoj?

Napišite svoje mišljenje 👇

**Treći deo:**
**"Kada je tek sada primetio."**