Сваког четвртка сам му лагала – Шести део: Ноћ када су сви признали

Hala sišla je. Nije obukla ništa posebno. Preko sebe je povukla staru Samirovu jaknu i izašla gotovo bosa. Hladan vazduh udario je u njeno lice pre zore, ali ga nije osetila. Otvorila je vrata automobila sa strane suvozača i ušla. Samer je polako podigao glavu. Oči su mu bile crvene, ista odeća, miris znoja i tuge bio je u njemu. — Sišla si… Nije odgovorila. Zatvorila je vrata i pogledala ispred sebe. — Pre nego što mi kažeš bilo šta… odgovori mi na jedno pitanje. Ko je bio u starom stanu one poslednje noći? Dugo je ćutao. Zatim je rekao hrapavim glasom: — Rana… i Karem. Hala je ponovo zatvorila oči. — Zajedno? — Da. Nije vikala. Nije se pomerila. Samo je tiho, smrtonosno, upitala: — Da li su spavali? Samer je progutao pljuvačku. — Bili su… zajedno. Ali ne na način na koji prvo misliš. Rana je bila slomljena, a Karem… Karem je pokušavao da je umiri. Kasnije je došlo do dodira. A zatim je došlo do više.

Hala opened her eyes and looked at him.
— What do you mean, “more”?
Samer lowered his voice as if the place itself could hear:
— It means they were touching each other. Karim was holding her by the waist, and Rana let him. Then they went into the bedroom. I was outside the apartment. I heard the door slam… and I heard other sounds I’ll never forget.
Hala felt something stir in her chest—not just jealousy… but disgust and a dirty curiosity at the same time.
— And you knew?
— I found out later. Karim confessed to me later. He said Rana was falling apart, and she approached him in a way that left no room to doubt what she wanted.
He said he could have stopped… and he knew he had to stop.
But he didn’t stop.
He chose to continue.
And when they entered the bedroom, they crossed the line beyond which no excuse could ever be valid again.

Hala laughed—a short, cold laugh.

— Dakle, onaj koji ti je pisao „Postala si opasnija"... da li je te noći prethodne proveo sa Ranom?
Samir je kimnuo.
— I onda bi došao kod mene i pričao sa mnom kao da se ništa nije desilo?
— Da.
Hala je pogledala kroz prednje staklo. Nebo je počelo da se otvara bledom sivom bojom.
— Dobro... sada mi ispričaj sve. Od početka. Bez uvijanja.
Samir je duboko udahnuo i počeo.
Rekao je da se Rana vratila u njegov život pre godinu i po. Počela je da ga zove, a zatim bi se „slučajno" sreli, pa je stara stanica postala stalno mesto svake četvrtke. Na početku je bilo samo priče, kajanje i uspomene. Zatim je došlo do dodira. A onda je bilo još više. Rekao je da joj je skidao odeću polako, kao da se boji samog sebe, a da je ona njega hvatala nasilno, kao da želi da dokaže da i dalje postoji. Rekao je da je telo bilo vruće, poznato i zabranjeno u isto vreme. I da se nakon svake takve noći tuširao u stanu i izlazio dok je proklinjao samog sebe.

Затим је стигла порука о трудноћи. Затим је дошао Карим. Карим који је знао све и који се сложио да разговара са Раном уместо њега… а на крају се нашао у њеном кревету. Самр је рекао да му је Карим касније признао да није могао да одоли. Да је Рана плакала, па се смејала, па га повлачила к себи, и да је ноћ завршена док су били голи на старом кревету, тешко дишући, а тело још увек трепери од задовољства и кривице истовремено. Хала је слушала без прекидања. Када је Самр завршио, тихо је рекла: — А ја? Где сам ја била у свим тим причама? — Била си… жена која се враћа. Она коју покушавам да заборавим сваког четвртка, али не успевам. Хала се на крају окренула према њему. — Не успевао? Самр је погледао њене усне, па њене очи. — Не успевао. Сваки пут када бих се вратио кући и видео те како спава, леђима према мени… осећао сам се као прљав. И да си ти много чистија од мене.

Halima ispružila je ruku i uhvatila ga za ovratnik košulje. Priljubila je lice svom tako da su im se dahovi isprepli.
— Dakle, kad sam ti slala sliku Karima… a ti si znao… gledao si nas iz daljine?
Samer je šapnuo:
— Znao sam da pričaš s njim. Nisam znao da ćeš doći do stana.
— Ali došla si.
— Da.
Halima se nije udaljila. Ostala je preblizu. Glas joj je postao nizak i hrapav:
— Kad sam ušla u Karimov stan… stao je blizu mene. Odbacio je pramen kose sa lica. Šapnuo mi je: „Reci mi da stanem i stanut ću." A ja nisam rekla ništa.
Samer se zadrhtao.
Halima je nastavila, gledajući ga pravo u oči:
— Te noći me nije dodirnuo. Ali njegovo telo je bilo vruće. A miris mu je bio… drugačiji od tvog. I znala sam da bih mu, da je samo malo više pružio ruku, dozvolio.
Samer je na trenutak zatvorio oči.
— Halima…
— Otvori oči.
Otvorio ih je.
— Želim da znam. Kad si bio s Renom… da li si mislio na mene?
Šutao je.
Halima je jače stisnula njegov ovratnik.

— Odgovori.
— Ponekad. Ponekad bih zatvorio oči i zamišljao da je ona ispod mene ti. Ali lice je bilo njeno lice. Glas je bio njen glas. A telo… bilo je njeno telo.
Hala je naglo pustila njegovu ruku i udaljila se do svog sedišta.
Tišina se vratila, teža nego ikad.
Zatim je rekla:
— Izađi iz automobila.
— Hale…
— Izađi. Želim da se vratim kod svojih roditelja. A ti idi u staro stan. Pitaj Ranu i Karima šta se desilo nakon što su izašli iz spavaće sobe. Želim da znam da li se smeju na moj račun dok ja sedim kod kuće i čekam te.
Samer je pokušao da uhvati njenu ruku.
Hala ju je izvucla.
— Ne diraj me. Ne sada.
Izašla je iz automobila. Hladan vazduh ju je ponovo udario. Krenula je ka vratima roditeljskog doma, ne okrećući se.
Ali pre nego što je ušla, njen telefon je zadrhtao.
Poruka od Karima.

„Знао сам да си сишла код њега. Знао сам да ти је причао о оној ноћи. Желим и ја да ти испричам. Не да бих се оправдавао. Да ти кажем шта се десило после што је Рана заспала... и зашто нисам могао да престанем да мислим на тебе, чак и док ми је тело још увек топло од њеног."

Хала је стајала на прагу.

Прочитала је поруку два пута.

Затим је написала један одговор:

„Причај."

Подигла је поглед ка аутомобилу.

Самр је још увек седео унутра, гледајући је.

А она је погледала њега... затим поруку... па ушла у кућу и затворила врата за собом.

Унутра, седла је на под, наслоњена на врата, и отворила разговор са Кремом.

И он је почео да пише.

И она је почела да чита.

И та ноћ је почела да признаје све... чак и ствари које нико није смео да каже гласно.