Сусрет са барменом у стварном животу и њихова нежна љубав

Moj smeh je toliko lagan i zvonak da ga ja sama skoro i poverujem. Biti konobar: čudno je to zanimanje za takvu tvrdoglavu introvertu kao što sam ja, priznajem. Kao tiha, nervozna vrsta koja uživa u samoći, niko ne bi mogao da predvidi da ću se sama izložiti ovakvoj besmislenoj interakciji sa glasnim strancima redovno.

Čujem kako se vrata otvaraju i uvlače još jedno telo iz kišne hladnoće napolju. Dok se okrećem, vlažni novopridošli izvlači stolicu na najudaljenijem delu šanka. Još uvek ne mogu da vidim lice iza tamnog snopa kape i šala, ali strikinge crvene rukavice koje viru iz crnih rukava privlače moj pogled pre nego što se vratim na posao.

Na osnovu jakne, pretpostavljam da je moja gostinja u kapuljači žena. Jednu po jednu, ona skida jarko crvene kožne rukavice sa svojih dugih prstiju i uredno ih stavlja u torbu. Skida sivu vunenu maramu sa usta i prebacuje je preko naslona stolice. Kada konačno spusti kapuljaču natopljanu kišom i otkrije urednu bob frizuru do brade, primećujem kako joj kosa odgovara ugljeno crnoj boji njene pufnaste jakne. Dok otkopčava kopču oko struka, ona se pravi da posmatra okolinu kroz svoje blago zamućene naočare.

Toliko sam zanesen gledanjem u nju da sam izgubio broj limuna koji sipam u šejker.

Oljuštena i smirena, lepa novopridošla glatko razglađuje strane svog sjajnog kose i trlja vrh nosa zadnjom stranom šake.

Osećam realnost njene borbe. Nema ništa glamurozno u tome biti napolju u ovo doba godine. Svaka noćna šetnja završi podjednako prijatno kao hladan, mokar udarac u lice, ostavljajući vas vrućim i mokrim ispod svih tih slojeva do trenutka kada stignete na odredište…

Neka me moj izbor reči ne zavede; čak i ako vam se to sviđa, ovo zaista nije pravo vreme.

Ona diše kroz usta, gleda niz nos, mučeći se sa gornjim delom rajsferšlusa. Nakon nekoliko dobrih povlačenja, spusti rajsferšlus do bedara bez ikakvih zastoja. Sretnemo se pogledima dok se oslobađa rukava jakne. Nisam siguran da li me vidi bez naočara sve dok se ne nasmeje.

„Biću odmah kod tebe", obezbeđujem joj se, uzvraćajući osmeh.

Zabijam čašu za viski u otvorenu usta metalne šolje i tresem je. Tu pronalazim priliku da joj uputim pravo pozdravljanje; moram da krenem tim putem da bih dobio čašu za martini za ovaj koktel.

„I dalje je prilično gadno napolju, zar ne?" Savijam se da otvorim frižider gde se čuva hladno posuđe dok čekam da ona odgovori. Još jedna od najboljih stvari o ovom poslu je što uvek mogu da nađem nešto da radim rukama ako moram da pričam s ljudima. Inače... šta bih radio sa svojim rukama?

Ona se ismeva. „Mrzim ovu glupu prelaznu sezonu", kaže. „Spremna sam za pravi zima."

Njen ton nije onakav kakav sam očekivao. Seče kao oštar nož iskusnog kuhara; čisto, duboko i kontrolisano. Sa samo blagim naglaskom grubosti iz akcenta koji ne mogu baš da lociram.

Ja podrazumevano koristim svoju vežbanu smeh da se složim.

„Па, учинићемо све што можемо да заборавиш на то, барем на кратко", додајем, стављајући мени испред ње. „Знаш ли шта желиш да пијеш, или да ти оставим минут да се смириш?" „Само ми дај минут, можда", каже она. Тада, са наочарима у роговима поново на месту, гледам кроз сочива у њене очи и... заглавим се тамо. Прстенови око њених зеница као полирани сребрни подметачи који држе њен поглед на мени.

„Naravno." Moji slogovi su mi previše debeli na jeziku i gledam je duže nego što bih trebalo, ali ne mislim da je to primetila. Nadam se da nije. Tek kada počnem da skrećem pogled, postajem svestan sjajnih srebrnih niti isprepletenih kroz njenu crnu, kratku kosu. „Mislim da mi mozak prvo treba malo da se odledi", dodaje ona. I dok se ona odleđuje, ja se topim. Njen tamni osmeh se ne širi previše preko lica, ali je i dalje dovoljan da me zbuni. Skoro sam ispustio čašu martinija iz ruke kada sam se spotakao o sopstveni prst dok sam žurio nazad na posao. Uhvatio sam je; nadam se da je nije videla.

Nastavljam da ukradeno gledam ženu sa srebrnim očima dok radim. Žena uvlači kosu iza uha kako bi otkrila jedno biserno naušnicu i podiže tamne naočare malo više na most svog tankog nosa srednjim prstom. Na rub svakog čaše zakačim krišku limuna. Žena bezazleno kucne jednim tamno obojenim noktom po laminiranoj stranici ispred sebe. Svaki njen pokret je tečan kao potez luka klasično obučenog violončeliste. Na trenutak se zapitam da li je ona stvarna. Čim ta misao prođe, odgurnem je. Kakva glupa misao, zaista. Naravno da je stvarna. Sedi baš tu.

Vraćajući se ka baru, ukradeno pogledam ženu sa sivim očima dok prolazim pored nje. Njene tamne, boje crnog vina usne su odmaknute od zuba kako bi mogla da grize vrh nokta na palcu, a da ne razmaže šminku. Toliko je intenzivno pregleda meni da moj zadržani pogled ostane neprimetan dok prolazim.

Prepadnem je kada se previše brzo pojavim iza ugla da bih je pitao da li je odlučila šta će da pije. Ona se uplaši u stolici i stavi jednu ruku ravno preko grudi, kao da pokušava da zadrži srce da ne iskoči, a mi se zajedno nasmejemo. Ovaj put, iskren i prirodan smeh.

Iako sam i dalje nervozno zauzet paljenjem sveće u držaču ispred nje, izvinjavam se i ponavljam svoje pitanje.

„Mogu li da dobijem..." Ruke joj čvrsto naslonjene sa obe strane stolice, okreće se napred-nazad na bar stolici, a pogled joj i dalje fiksiran na meni.

Naslanjam dlanove na ivicu bara i posmatram nagib njenog plemenitog nosa. Ponovo podiže naočare na most nosa istim srednjim prstom. Strpljivo čekam da donese odluku.

„O, kurac, ne znam." Porazno podiže ruke u vazduh i oslanja podlaktice na bar, naginjući se ka meni. „Šta ja želim?"

Čak i način na koji se kune opušteno je očaravajuć. A kada njene plamteće hladne sive oči sretnu moje, deluje kao da prenosi hladnoću koju je donela spolja direktno u moje srce. Gotovo sam zamrznut njenom neopterećenom intenzivnošću. Toliko sam opčinjen da gotovo ne primećujem kako se moja stiska oko šanka zateže dok mi prsti ne postanu beli kao sneg koji preti da padne napolju.

Skoro je neprimereno koliko je to kliše, ali njene oči me zaista zbunjuju. Metalni sjaj oko njenih zenica deluje kao da se dimi u svećanoj svetlosti, plamen se odbija ka meni kao žar između pepeljastih ugljeva u ognjištu. Ugljevi baš kao onaj koji mi je zaglavio u grlu.

Teško mi je da ih progutam. Ipak, to ću svejedno uraditi; šta drugo da radim?

„Hej, nemoj da me gledaš", govorim, pokušavajući da ostanem smiren. „Ni ja ne umem lako da se odlučim."

„Ne znam zašto mora biti tako teško…" kaže ona. Ponovo skida naočare, oslanja lakat na šank, podupire bradu dlanom, stavi vrh nokta malog prsta između zuba i gleda me iščekujući.

Iz razloga koje ne mogu da shvatim, osećam se primoranim da joj ugodim. Pre nego što sam svestan šta govorim, reči izlaze glatko kao moj nož kako seče svežu, sočnu limunu. „Šta kažete na Old Fashioned?"

Njene obrve se podignu da se sakriju iza tamne šake kose, dok podiže bradu iz dlanove. „To je jedno od mojih omiljenih pića", kaže sa kiselom osmehom. „Kako si znao?"

Slegnem ramenima. „Srećna pretpostavka."

„Ne verujem u sreću." Prekrsti ruke ispod grudi i nasloni se unazad na stolici, gledajući me iz ugla jednog zlonamernog srebrnog oka. „Ali, uzeću Old Fashioned. Molim te, hvala."